Norin-Rad

 
"Da bi imao pravo da se zoveš Čovekom, prvo moraš biti Čovek."

I, dan ponovo dolazi. I ja moram da izađem u njega. Ja ne znam šta će mi se dogoditi. Možda moram da se suočim sa nečim neprijatnim, možda ću sresti starog prijatelja, možda ću imati nesrećan slučaj, napraviti grešku ili ću biti iznenađen. Ne znam. Dan koji dolazi je misterija. Svakog jutra izlazim u neotkriven svet, i ja ulazim u njega sam. Koliko god prijatelja da imam oko sebe, koliko god podrški da me drži, moja dela su moja. Niko ne može da dela umesto mene. Ja sam svoja sopstvena odgovornost. Ne mogu od toga pobeći.

Ponekad osećamo to i to nas uplaši. Većina naše nervoze i brige, naših glavobolja, naših lomova, dolazi od unutrašnjeg straha jer ne znamo kako da se ponašamo prema životu. Pa ipak moramo da odgovorimo na život. Prisiljeni smo na akciju. To je kao da smo svaki dan na ispitu - na ispitu našeg života. I jednom kad dođe noć, i poglavlje dana se zatvori,dolazi neka vrsta presabiranja. Možeš ga projektovati pre odlaska na spavanje ako želiš: šta sam uradio danas što je bilo dobro, šta sam uradio što je bilo loše i šta sam naučio danas. I ova vrsta samoispovesti ima lekovitost u sebi, zato što čineći je, ja se suočavam sa sobom. Kakav god da je bio dan - dobar, loš ili neutralan - ja sam ga živeo. To je to. Ništa ga ne može promeniti.

Sada je to tvoja situacija, moja situacija, svačija situacija, i pitanje se pojavljuje: ako postoji ova misterija, ova džungla nepoznatog sa kojom se suočavam svakog dana, i ako moram ući u nju, koje je moje oružje? Kako mogu da se odbranim? To je suština stvari. Kako ja mogu biti naspram života?

Sećaš se Kiplinga:"Ako možeš da se susretneš sa trijumfom i sa katastrofom i da se prema oba ova prevaranta odnosiš podjednako." Pa, to zvuči dobro i mi zamišljamo da bi trebalo da budemo u stanju da tako osećamo, da tako delamo; ali, istina je da mi to ne možemo. Mi ne možemo, ovakvi kakvi smo, da susretnemo ponude života, prevaranta, i da se odnosimo prema svemu kao da je podjednako važno ili nevažno. To je naš problem.

Mi smo subjektivni ljudi. Ovim mislim da imamo naša sviđanja i nesviđanja, dopadanja i nedopadanja, naše želje i neželje - ili se bar tako čini. Ali iznenađujuće, ako gledamo možemo primetiti da uvek postoji nešto iza sviđanja i nesviđanja, želje i neželje, što se ne slaže potpuno, što nije deo igre.

Pronalaženje sudije je zaista problem. Uvek zauzimam strane. Uvek sam u protivurečnosti. Potreban mi je neko ko će dunuti u pištaljku, zaustaviri igru i pustiti me da krenem ponovo.

Pomozi mi da se povučem, o Bože, iz džungle života, i nađem Te u tišini.

I, dan ponovo dolazi, i gde god da si - već vozeći se na putu, ili ležeći na krevetu i razmišljajući o svojim problemima, ili doručkujući i čekajući vesti - 10 000 : 1 jeste da si u toj situaciji kao svi ostali, a to je, da ćeš suočen sa nekom vrstom problema, nekom vrstom protivurečnosti, koju ne možeš rešiti da ćeš je - ponovo, 10 000 : 1 - ostaviti da se reši sama, ili prepustiti slučaju, sticaju okolnosti u trenutku.

Ali čak i ako je ostaviš da se sama reši, tvoj način susreta sa svakom situacijom je tvoj, nešto posebno, ne baš isto, zapravo verovatno prilično suprotno načinu na koji bi se tvoj sused sa njom susreo. Mi imamo svoje sopstveno merilo kojim merimo vrednosti u svom životu. Nevolja je u tome da mi ne ostajemo isti. Naše merilo je rastegljivo. Mi variramo. U jednom trenutku smo potpuno zagriženi za nešto, a već u sledećem smo za to potpuno nezainteresovani. Stalno protivurečimo sami sebi.

Sada je ovo i kletva i blagoslov. Jer ako padnemo prilično nisko, sigurno je da ćemo se za sat ili dva, po zakonu proseka, uzdići prilično visoko. Ako bi mogli da naučimo da kontrolišemo ove promene, usporimo ljuljanja, sve bi bilo dosta jednostavnije za nas. Samo deca provode vreme na klackalici.

Dakle, pitanje je, kako? A odgovor je, da je nemoguće naučiti ovu vrstu životne kontrole u dvanaest životnih lekcija. Nije da je to teško. Šta moramo da naučimo je savršeno jednostavno; ali mi smo tako napravljeni, da takvi kakvi smo, ne možemo.

A sada, pre nego što dođemo do onoga što jeste i zašto mi to ne možemo da uradimo, mislim da moramo da razjasnimo jednu stvar. U spiritualnom kao i u svakodnevnom životu, moraš platiti za stvari. Ne možeš imati nešto za ništa. Mi radije upadamo u svakodnevnu naviku da mislimo kako puno treba da se uradi za nas. Mi skoro da osećamo da nam Bog duguje harfu i par krila ako ne uradimo ništa kriminalno.

Rečeno je da je Carstvo Nebesko biser koji ima veliku cenu. Imamo li para da za njega platimo? Ali pitanje nije ustvari tu. Pitanje je:" Jesam li ja zainteresovan za biser? Da li ga zaista želim?"Sečaš se šta se kaže u Propovedi na Gori:"Blagosloveni su oni gladni i žedni pravednosti jer će nahranjeni biti." Glad i žeđ su reči u toj Molitvi.
Da li zaista želimo ono za šta se toliko bunimo da želimo?

To je apsolutno osnovno pitanje i sve zavisi od njega. I, da budemo iskreni, mi ne možemo odgovoriti na njega. Zašto? Zbog naše klackalice, zbog našeg klackanja. U jednom trenutku spasenje je jedina stvar koja vredi, u sledećem je to potpuno nebitno. To je tako kako jeste. Moramo biti iskreni sami sa sobom. To je tako kako jeste.

Bože. Pomozi mi da iskreno odgovorim šta ja želim -sada?

I, dan ponovo dolazi, prvi dan mog preostalog života, i pretpostavljam, ako ozbiljno čitaš, da je to zato što tražiš pomoć za neki putokaz koji će ti omogućiti da usmeriš svoj život korisnije. Mi pisci možemo samo da pokažemo i kažemo, ako pratiš ovu ili onu ideju to može biti korisno. Da li jeste ili nije, zavisi od tebe.

Dakle, prva stvar je da uzmeš duhovno ogledalo, pogledaš sebe i upitaš se:"Da li stvarno želim da se promenim, da budem bolje?" Pa, i da i ne. Ponekad želim, ponekad ne mislim uopšte o tome. Ali, pre ili kasnije, moram doći do odluke. I ako je odluka da se borimo da razumemo sebe i naše živote bolje, moramo da je se držimo makar i potop sveta došao. U protivnom, vrtimo se u krugu.

Šta to znači? Može se razumeti na mnogo načina. Pretpostavimo da kažemo da osećamo negde duboko unutar nas, instinktivnu potrebu da pronađemo originalnu srž koja je već u nama, i da nikada ne izgubimo dodir sa njom.

Do đavola sa našim gresima, našim nedostatcima, našim nesrećama! Svi ih imamo. Ono što sam odlučio da radim, sve više i više, svaki dan, jeste da se vratim nazad, da se vratim nazad, ponovo i ponovo, sebi, onome što je apsolutno, sopstveno, moje.

Ali nevolja je: ja zaboravljam.

Možda ja zaista verujem da je Carstvo Nebesko unutar mene, kad bih samo mogao da ga nađem. Možda znam, da ako bih zaista mogao da vidim sebe, da bih video Boga. Sećaš se Jova:" Iako crvi uništavaju telo moje, ipak u mom mesu video sam Boga."

Mi to znamo, osećamo to. To je ono za šta smo se prvenstveno obavezali - i u šta se naša borba pretvara? Jednostavno ne zaboraviti našu želju da budemo prisutni u svom životu.

Možda ne razumete u potpunosti na šta mislim. Dozvolite da razjasnim. Šta god radimo u ovom momentu, ne znamo da to radimo. Život u nama prolazi sam od sebe. Kako sada sedite? Gde su vam ruke? Kako su vam postavljena stopala? Sada, ja znam. Za trenutak ću opet zaboraviti. Ali moramo pokušavati očajnički, da se vratimo, iznova i iznova, prvo da osetimo svoje telo, kasnije svoju celinu. Misliš da je to čudno? Ali kako možeš očekivati da pronađeš oltar pre nego što znaš hram u kojem on stoji? Prvi korak prema Carstvu Nebeskom unutar nas, je kroz ovo telo u kojem ono boravi.

Gospode, imaj milosti za moje nesećanje. Pomozi mi da se setim sebe. Amin.

Četvrtak, 6.12.2007.god